ŠEKSPIROVI SONETI U NOVOM PREVODU NA 10. ŠEKSPIR FESTIVALU

Šekspir festival je za predstavu "Šekspir- Bah", čija su baza Šekspirovi soneti, imao nov, samo za ovu potrebu urađen prevod i prepev tih soneta, koji Vi potpisujete. Šta za Vas znači rad na prevodu Šekspirovih soneta i koliko je bio inspirativan?

Akademski rad na Šekspirovoj poeziji i dramama u okviru studija književne teorije bio je 20 godina moje profesionalno opredeljenje, prvo kao doktoranta stipendiste na univerzitetu Macquarie u Sidneju, a kasnije profesora na katedri za Anglistiku Univerziteta u Zapadnoj Australiji. Pored toga objavila sam tri zbirke poezije na srpskom i engleskom, i objavila niz kratkih pripovedaka. Prepev soneta je jedinstveni izazov kao aktivnost koja je spoj naučnog, originalnog i zanatskog, dakle s jedne strane, poznavanja renesansnog engleskog jezika i Šekspirove višeznačne fraze, a sa druge pesničkog pogleda na svet i veštine u versifikaciji.

Pored toga, prepev Šekspirovih soneta je deo moje lične istorije. Prepev je bio moj prvi iskorak u samostalni naučno-umetnički rad.  Prve Šekspirove sonete prepevala sam ranih devedesetih na studijama Anglistike u Beogradu. Za mene je to bio uzbudljiv način da ispod Šekspirovog soneta potpišem svoje ime. Radila sam prepeve pod mentorstvom pokojnog profesora Veselina Kostića, koji me je uvek ohrabrivao da prepeve objavim, govoreći da su najbolji koji su urađeni na našem jezičkom području. Imala sam dvadeset jednu godinu, i to mi je prijalo, ali naravno da mu nisam verovala. Divljale su sankcije, na vlasti je bio Slobodan Milošević, kao mnoge mlade osobe sumnjala u sebe, morala da jurim novac i da se borim sa beznađem. Godine su prolazile. Sa profesorom Kostićem ostala sam u prijateljskoj, gotovo porodičnoj vezi. Otprilike svakih desetak godina bi me podsetio da bi trebalo da se vratim prepevu Soneta, a ja bih prevela pet-šest, učestvovala u međunarodnim projektima po pozivu, pa onda opet prestala. Pred smrt 2016. godine, profesor Kostić me je naterao da mu obećam da ću prepev čitave zbirke Soneta završiti pre nego što i sama napustim Zemlju.

Zadatak je ogroman: soneta ima 154, pa ako bi se preveo jedan mesečno, za to bi bilo potrebno više od deset godina. To me je uvek sputavalo. Ali sada, kada sam u svojim ranim pedesetim, vidim da je to u stvari kratak period, i da sam počela sa 25, već bi odavno bio završen. Ali možda i nije bilo moguće prevesti zbirku kako treba sa manje od 40 godina. Možda je vreme da to uradim. Vremena i ima i nema. Šekspir, koji je sa nama više od 400 godina, i  blage reči pokojnog profesora Kostića koje mi je decenijama neumitno govorio, tek sad polako počinjem da čujem. Obojica me uče tome koliko je naše vreme kratko, a večnost duga.

Rad na prepevima Šekspirovih soneta za Vaš festival Šekspira, koje sam uradila po preporuci Nataše Sofranac, profesorke Šekspira na katedri za Anglistiku u Beogradu i dugugodišnje saradnice, podstakao me da skupim sve svoje prepeve i da se vratim ideji prepeva čitave zbirke.  Da li ću uspeti da je završim, ostaje da se vidi. Rad na Šekspirovim sonetima je za mene povratak sopstvenoj kulturi, nakon života u inostranstvu.

Sa jedne strane, jezik je živ i stalno se menja. Sa druge strane, svaki prevod teži da što tačnije prenese misao i emociju pisca, ali isto tako, a naročito kada je u pitanju prepev, u njega je nužno utkano i dosta "ličnog". Kako ste pomirili te dve stvari?

Prepev Šekspirovih soneta je “dijagonalan” prevod, dakle prevod renesansnog engleskog teksta iz šesnaestog veka ne na verziju srpskog jezika koji se govorio u Otomanskom carstvu u to vreme, pa ni na romantičarski jezik devetnaestog veka koji je versifikaciju činio jednostavnim čestim elipsama koje “štede” slogove, već na savremeni srpski pesnički jezik. Drugo, Šekspir piše sonete sa strogom versifikacijom (deset slogova, stroga shema rime, 14 stihova u svakom sonetu, i koristi tu matematičku formu ne samo da izrazi jednu ideju od početka do kraja, već da to učini tako da soneti kada se čitaju jedan za drugim daju utisak narativa, priče o piscu koji se bori s dve kompleksne istovremene ljubavi. Šekspir ne ostaje na površini, i ono što iskazuje je iskreno i duboko do tačke uznemirenosti i ima moć da šokira. Izazovi su veliki.

Kao savremeni pesnik, imam nekoliko ličnih pravila. Prvo, ne  prihvatam pesnička rešenja koja su starinska, koja ublažavaju snagu onog sto je rečeno. Drugo, ako Šekspir ne obelodanjuje pol osobe kojoj je pojedini sonet posvećen, onda se i ja trudim, do krajnjih granica gramatičkih mogućnosti, da ni ja u prepevu tog soneta ne obelodanim pol. To je na srpskom jeziku mnogo teže nego na engleskom, jer svi oblici prošlog vremena imaju gramatičke nastavke za rod, i nije uvek moguće, ali se trudim jer mislim da je to bio deo Šekspirove zamisli.

Ne koristim deset slogova kao Šekspir jer onda stih na srpskom zvuči kao narodna epska poezija (“kasno Marko na Kosovo stiže”), vec dvanaest slogova. To je i dalje ogroman izazov, jer je na engleskom veliki broj ključnih reči jednosložan (“love, hate, eyes, hair, hands, thought, fame”) a njihovi ekvivalenti na srpskom višesložni (“ljubav, mržnja, oči, kosa, misao, slava”), što znači da na sprskom jeziku u dvanaest slogova imate mnogo manje prostora da iskažete određeno značenje nego što je Šekspir imao u deset slogova – čak i da nije bio sklon igrama reči i dubokim isprepletanim značenjima – ali je ipak više nego deset.

Što se ličnog tiče, dok prevodim sonete često to činim u suzama, jer prepev Šekspirovih sonata zahteva duboko rvanje sa prolaznošću, značenjem i sopstvenom ličnom istorijom, i ne dozvoljava plivanje po površini sopstvene duše. Ali prepev je ipak manje ličan od poezije. Fokus na piščevu reč, na pronalaženje najboljeg, najprikladnijeg načina da se prenese kompleksna ideja na savremeni srpski jezik a u okviru sheme rime i metrike, moj je prvi prioritet kao prevodioca, a to pomaže da se ne osvrćemo previše na lično, osim, naravno, ako nas to lično ne iznenadi kao izvor izraza. Ali to je uglavnom moguće zadržati u tajnosti.

Postoji nekoliko prevoda i prepeva Šekspirovh soneta. Da il su Vam oni tokom rada služili kao nešto na šta se se oslanjali, i pomogali Vam ili ne?

Kompletnu zbirku Šekspirovih soneta kod nas su objavili uglavnom poznati pesnici. Prepev Stevana Raičkovića je najvažniji prepev na srpskom jeziku. Koliko znam, Stevan Raičković nije poznavao renesansni engleski, već je versifikovao prozni prevod Soneta profesora Svetozara Koljevića.  Prepev Laze Kostića ima važnu kulturnu ulogu, ali budući da Laza Kostić koristi deset slogova, gubi se previše značenja, previše je oslanjanja na elipsu (brisanje pojedinih slogova uz korišćenje apostrofa, na primer “il’ umesto “ili”, “da l’” umesto “da li” i slično) sto doprinosi odredjenom utisku izveštačenosti i zastarelosti, dakle nije u duhu savremenog srpskog jezika i čita se kao istorijski a ne pesnički tekst. Dobar prepev je prepev Luke Paljetka a i tehnički izazovan jer koristi jedanaest stihova, ali on je urađen na hrvatskom jeziku, pa se polako udaljava od naše prakse. Nekoliko prevodilaca otada objavilo je prepev deonica Šekspirovih soneta.

Moje pravilo je da, kada se rvem sa prepevom u potrazi za rimom ili rešenjem koje mi izmiče, nikada ne gledam tuđe prepeve, jer ako to učinim, može da se dogodi da pod uticajem njihovog rešenja izgubim svoje. Prepev je dakle kao ekstremni sudoku. Naoštrim olovku i sedam sa listom čistog papira, i radim na jednom sonetu izmedju pet i trideset sati po sonetu, naravno uz dvoje dece i posao ne uvek u kontinuitetu. Šekspir i ja, ples bez drugih. I dok ne rešim i ne završim sonet, ne čitam tuđe prepeve. Primećujem da se, što sam starija, ovaj period polako skraćuje i posao postaje lakši. Tokom decenija koje su protekle, Šekspir i ja smo uvežbali svoj ples.