ŠEKSPIR / BAH

ŠARLOT REMPLING
Glumica

Šarlot Rempling je ćerka Godfrija Remplinga, pukovnika britanske vojske koji je pod bojama Ujedinjenog Kraljevstva bio olimpijski šampion u atletici u štafeti 4.400 metara na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine i slikarke Ane Isabel (rođene Girten). Imala je osam godina kada se njena porodica preselila u Fontenblo. Pohađala je u državnu školu, gde je učila francuski. U Engleskoj, kao tinejdžerka nastupa u mjuziklima sa svojom starijom sestrom Sarom, a zatim nakratko radi i kao model.

Poput Džejn Birkin i Žakline Bise, Šarlot Rempling je debitovala u filmu „Ljuljajući London“, Le Knack... et comment l'avoir (1965), a zatim je gostovala u uspešnim komedijama dok je pohađala časove drame u školi Royal Court. Ali, pogođena brutalnom smrću svoje sestre, odlučila je da napusti Britaniju.

Našavši se u Italiji, imala je prvi značajan susret, sa Lukinom Viskontijem, u čijem filmu Prokleti (1969) je igrala. Zatim je prešla u svet naučne fantastike u filmu Zardoz (1974) Džona Burmana, u svet sado-mazohizma u filmu Night Porter (1974) Lilijane Kavani, film koji je otkriva široj javnosti u kojoj glumi osobu preživelu nacistički logor i koja ima čudan odnos sa svojim bivšim dželatom (kojeg igra Dirk Bogard). Uživajući u istraživanju najnemirnije oblasti ljudske duše kroz svoje uloge, ona pred Ošiminom kamerom igra ulogu žene koja se zaljubljuje u šimpanzu u filmu Max mon amour (1985). Takođe je glumila zajedno sa Robertom Mičamom u detektivskom filmu Adieu Dick Richards (1975), u filmu Vudija Alena Stardust Memories (1980), a glumila je i Sidnei Lumet u filmu The Verdict (1982) sa Polom Njumenom.

Živeći u Francuskoj od kasnih 1970-ih, bila je na turneji sa Ivom Boaseom u filmu Un taxi mauve, Lelouš sa filmom Viva la vie! i Žakom Derejem u trileru On ne Died only twice (1985).

Manje prisutan na ekranima 1990-ih, donosi joj prednosti 2000. primećene u Višnjiku (prema Čehovu) i  Signs and Wonders Džonatana Nositera. Sledeće godine je glumila u Sous le sable, portretu izbezumljene žene nakon muževljeve smrti, u režiji Fransoa Ozona, filmskog reditelja kojeg je potom ponovo upoznala za Svimming Pool. Godine 2001. dobila je Cezara časti, čime je nagradila čitavu svoju karijeru. Istakla se u komediji (Kiss Who You Want, 2002), kao i u trileru (Lemming), autorskom filmu (Vers le sud, 2006) ili holivudskoj zabavi (Basic Instinct 2).

Godine 2010. pojavila se u reklami za Allianz i odigrala jednu od glavnih uloga u poslednjoj sezoni serije Dexter3. Tokom 2019. snimala je naučno-fantastični film Dina Denisa Vilneva (2021).

SONJA VIDER-ATERTON
Violončelistkinja

Sonja Vider-Aterton je uvek nastojala da muziku učini otvorenim jezikom za svet. Upravo ovo istraživanje ju je tokom vremena vodilo od jednog repertoara do drugog, od otkrića do otkrića. Skretanja sa putanja, preoblikovanje granica, osujećivanje pretpostavki u neumornoj potrazi za smislom.

Rođena je u San Francisku od majke Rumunke i oca Amerikanca.

Odrasla je u Njujorku, a zatim u Parizu. U Parizu je upisala konzervatorijum National Superieur u klasi Morisa Gendrona.

Sa 19 godina je otišla u Moskvu da živi i školuje se kod Natalije Šahovske u konzervatorijumu “Čajkovski”. Ona će zadržati u sebi ove ruske godine, pored izuzetnosti i poseban odnos prema vremenu, pričama i muškarcima.

U Francuskoj je, sa 25 godina, pobedila na takmičenju Rostropovich. Sonja Vider-Aterton je neprestano eksperimentisala. Sarađivala je sa mnogim savremenim kompozitorima (Paskal Dusapen, Žorž Apergis, Volfgang Rih...) i postala njihov počasni prevodilac.

Njena izvedba i njen stil se odmah prepoznaju, što je čini retkim izvođačem. Svira kao solista pod rukovodstvom mnogih dirigenta, između ostalih u Pariskom orkestru, Francuskom nacionalnom orkestru, Belgijskom nacionalnom orkestru, Filharmoniji iz Liža, Izraelskoj filharmoniji,  Orkestrom Gulbenkian iz Lisabona, Luksembourškoj filharmoniji, Orkestru NDR iz Hanovera, u Ansamblu REMIX… i redovno sa muzičarima sa kojima snima i učestvuje na koncertima (Imogen Kuper, Rafael Oleg itd).

Poslednjih godina bila je pokretač mnogih projekata koje osmišlja i režira: jevrejske pesme, ciklus za violončelo i klavir gde je inspirisana umetnošću Hazana. Chants d'Est, za violončelo i instrumentalni ansambl, Vita, za solo violončelo i tri violončela, gde priča o životu Anđolete -Anđela kroz dva genija iz svog vremena, Monteverdija i Šelzija. Odiseja za violončelo i imaginarni hor, žena sama sa svojim violončelom uz muziku, suočava se sa elementima. Vetar, talasi, haos, oluje... Tužna, mala devojčica, Nina Simoun.

Za Sonju Vider-Aterton svirati Baha, Betovena, jevrejske pesme ili Ninu Simoun, znači postaviti isto pitanje: glas koji se nikada ne može razumeti ako se sluša izolovano.

Sonja Vider-Aterton neprestano pomera granice svojih istraživanja i upravo u tom istraživanju ona se okreće sa svojim violončelom ka drugim izrazima: dodaju se projekti kao što su D'Est en musique, izvedba praćena slikama iz filma D'Est Šantal Akerman. Noćni plesovi, sa Šarlot Rempling, gde se susreću dela Bendžamena Britena i Silvije Plat. Noćni brod, Margarit Diras, sa Fani Arden.

Exil, kompozicija za violončelo, klavir i osam glasova, Chantal? nova kompozicija, nastala 2018. godine u Parizu, u vidu dijaloga između violončela i Šantal Akerman u njenom prvom filmu Saute ma ville. Svoje poslednje delo La Nuit des Odissees poklonila je Pariskoj filharmoniji.

Godine 2020. postala je partner sa Alpha Classics i objavljeni su novi snimci i ponovno izdanje nekih njenih snimaka.

Godine 2011. dobila je nagradu Bernhajm fondacije za umetnost, koja svake godine imenuje tri laureata čiji rad ima kreativnu vrednost u svakoj od oblasti umetnosti, književnosti i nauke.

Godine 2015. postala je Vitez Ordena umetnosti i književnosti, a 1. jula 2018. je učestvovala na svečanoj nacionalnoj počasti Simon Veil u Panteonu.