Adaptacija i režija: Irina Brook (Irina Bruk) i Les Éclaireurs

Igraju:

Les Éclaireurs

Kevin Ferdjani  (Kavin Ferdžani)
Marjory Gesbert (Mardžori Gesbert)
Issam Kadichi  (Isam Kadiči)
Irène Reva  (Irene Reva)
Renato Giuliani  (Renato Đulijani)
Svetlo: Alexandre Toscani (Aleksandar Toskani)
Zvuk: Guillaume Pomares  (Gijom Pomar)
Kostimi: Aurore Lane, Magali Castellan (Aurora Lane i Magali Kastelan)
Asistent režije: Tess Tracy (Tes Trejsi)
Produkcija: Théâtre National de Nice - cdn Nice Côte d’Azur / Nacionalni teatar, Nica
Koproducent: Passionnément tnn

Trajanje predstave: 1h 10’

Šekspirova Bura u režiji Irine Bruk izvođena je prethodnih godina na velikom broju pozorišnih festivala u Evropi – Avinjon, Salcburg, Nica ...

Irina Bruk od poslednjeg Učiteljevog dela stvara fantaziju sa mandolinama gde je čarobnjak Prospero šef kuhinje. Slatka ekscentričnost.

Napred, Šekspire!

***

Mnogo toga rečeno je o „Buri“, Šekspirovom poslednjem delu...

Zašto se onda ne bi pričalo i o malom vetrovitom ostrvu, stopalima u pesku, pici iz peći?

Za Irinu Bruk je u svakom slučaju bilo očigledno da je želela da ovaj komad, koji je toliko postavljala, a često i u najmračnijim aspektima, bude vedar, ćudljiv, lagan. Tri prideva koja ukazuju na godine nonšalantnosti Italije. Smejemo se, plešemo, pevamo, žongliramo, vođeni Prosperom. Smešno, dirljivo, iznenađujuće, iznova sveže: šekspirovski!

O predstavi:

„Poslednji Šekspirov komad čuva tajne kojima razumemo suštinu naše ljudskosti...“

Neuporedivo Šekspirovo pero i lagani i svečani dodir Irine Bruk, oblikuju predstavu dostupnu svima, predstavu koja prelazi od duševnih oluja do pomirenja. Glumci kreću na radosno putovanje ka otvorenom moru.

Dirljivo!

Sa svojom umešnošću i zaraznom vedrinom, Irina Bruk obnavlja Šekspirovu „Buru“ u novoj, podmlađenoj glumačkoj podeli.

Od početka predstave, klima pobune vlada na pustom ostrvu, mestu dvatesetogodišnjeg izgnanstva čarobnjaka Prospera.

Stanovnici ovog malog kraljevstva su na ivici revolucije, uprkos veselim italijanskim muzičarima i magičnim trikovima. Mlada Miranda se smrtno dosađuje sanjajući o ljubavi. Kaliban, divlji i nakazni rob, ne podnosi više svakodnevna mučenja zlih duhova koje šalje njihov gospodar. Arijel, vazdušni duh i odani sluga, sa nestrpljnjem čeka kraj ugovora.

Svi sanjaju o slobodi. Prospero sanja o osveti. Ali, oprost će izmeniti čitav taj mali svet. Uz melodiju mandoline i u atmosferi italijnskog filma, svi napokon tonu u duboku emociju.

Intervju sa Irinom Bruk

- Zašto ste odabrali italijanski kontekst i estetiku?

Kada sam 2010. godine prvi put postavljala delo, glumac Renato Đulijani, zaljubljenik u magične napitke i kuvanje, nametnuo se kao Prospero. Tragala sam za sličnostima sa našim vremenom kako bih jasnije predstavila priču. Prosperovo kraljevstvo postalo je veliki napuljski restoran. Zamišljala sam kuhinju na obali mora, sa dvojicom italijanskih konobara koji puše na plaži i Mirandu sa crnim naočarama poput filmske zvezde. Tada sam se susrela sa uzvišenom muzikom mandoline italijanskih salona pedesetih godina...

Kroz glavu su mi prolazile felinijevske slike što je i bilo očigledno budući da je kod Šekspira Italija dosta prisutna. Radnja „Romea i Julije“ odvija se u Veroni, „Bura“ nas vodi u Napulj i Milano...

- Ovo delo ste od 2010. poslavljali nekoliko puta. Šta želite danas da poručite postavljajući „Buru“ ponovo?

Kada sam „Buru“ prvi put postavljala posebno me je osvojio odnos otac-ćerka. Sedam godina kasnije, uočavam neravnotežu odnosa koju je moć poljuljala i koja mi bode oči. Prospero je tiranin koji uz pomoć svojih magičnih moći želi sve da kontroliše. Njegova ćerka, njegove sluge, pa čak i priroda u njegovoj su milosti. Životnu snagu crpi iz neispunjene želje za osvetom protiv brata koji ga je izdao ukravši mu kraljevstvo. Kada neprijateljev sin pristigne na ostrvo, Prospero mora da bira između osvete i izmirenja. To je ključni trenutak kada delo prodire u dubine svake duše. Ne samo da mora da oprosti, nego i da se odrekne potrebe da sve kontroliše: napokon mora da prizna svoju krhkost i prihvati da je ipak ljudsko biće.

- Ovo je jedno od poslednjih Šekspirovih dela...

Mnogo je pisano o završetku. Prosperov tekst mogao bi se smatratii Šekspirovim oproštajem od scene. Te poslednje reči prepune su misterije. Govore o smrtnosti, o natprirodnom. Osećamo da čuvaju tajne razumevanja suštine naše ljudskosti: „Od iste smo mi građe stvoreni, kao snovi...“^[1]  Reči koje iznenada stvaraju unutrašnju tišinu i neobjašnjivu emociju koja uzburkava atmosferu. Šekspirova genijalnost!

Ovo delo me povezuje s ocem u umetničkoj intimnosti. Godinama smo vodili beskonačne razgovore o suštini dela. „Bura“ može da se doživi u nekoliko nivoa, od čiste zabave do najdublje duhovnosti. Tu su vile, čudovišta, čarobnjaci, ljubavnici, prognanici na pusto ostrvo, nalazimo se u carstvu bajki. Ali kada delo drugim uhom oslušnemo, drugim srcem kada se približimo, otkrivamo neuporedivu duhovnost i dubinu. Poput morske dubine, nikada nismo uspeli da dosegnemo ni dubinu ovoga dela.

- Koji prevod koristite?

Delo smo u potpunosti prevodili sa glumcima. Po mom mišljenju, najsigurniji način da ostanemo verni Šekspiru jeste da ga prevodimo zajedno: njegov je glas pregolem za samo jednog autora. Tako jedan glumac „prisvoji“ jednu rečenicu, drugi je izmeni, treći predloži reč... Potom nastupam ja u pomoći oko izbora reči u odnosu na engleski jezik. To je način na koji smo, posle teškog rada, došli do prevoda.

- Kao i 2010. godine, odabrali ste seoski predeo da predstavlja laboratoriju u kojoj bi se postavilo delo. Zašto?

Kada smo u srcu prirode, okruženi smo nečim živim i suštinskim. Bez nametanja ičega pozorišnog. I umetnički i tehnički tim nalaze se u nekom drugom ambijentu, nešto između letnjeg kampa i manastira, gde se za vrlo kratko vreme može uraditi veoma mnogo posla! Štaviše, u „Buri“ često pada kiša i zaista odjekuju zvuci grmljavine, što je ogledalo Šekspirovog vremena budući da u Tetaru Gloub nije bilo krova, i da se igralo doslovno pod zvezdama. Njegova su dela puna aluzija na nebo, zvezde, vetar...

Kada tokom probe podižemo pogled ka nebu, odnos između reči i tih elemenata poprima sasvim drugi odjek.

[Intervju priredila Karolin Odiber]

IRINA BRUK, biografija

Glumica i rediteljka, ćerka glumice Nataše Pari i reditelja Pitera Bruka.

Irina studira dramsku umetnost u Njujorku, 80-ih godina, kod Stele Adler i pojavljuje se u nekoliko pozorišnih i televizijskih produkcija.

Tokom 90-ih godina posvećuje se režiji potpisujući Zver na mesecu Ričarda Kalinoskog, najpre na engleskom a potom i na francuskom jeziku (2001). Nagrađena je nagradom „Molijer“ za najbolju režiju.

Godine 2000. postavlja predstavu Résonances Katrin Burger, potom Marivoa (Ostvro robova), T. Vilijamsa (Staklena menažerija), Šekspira (Romeo i Julija), Brehta... U saradnji sa Olivijeom Pejronodom i Domom kulture iz Nevera osniva svoju trupu 2008. godine. Trupa Irine Bruk stvara potom delo Negde... La Manča zasnovano na priči o Don Kihotu, a koje je izvođeno na festivalu Villeneuve-lès-Avignon 2008. godine, na turneji po Francuskoj i po Evropi. Budući da je veliki zaljubljenik u muziku, režirala je i nekoliko opera: Čarbna frula u Reisoperi, Rosinijeva Pepeljuga u Teatru Šanzelize, Travijata u Bolonji.

Godine 2009. dobija poziv iz Milanske skale da režira San letnje noći Bendžamina Britna, a adaptira i režira i Šeksirovu Buru!. Dve godine kasnije, 2011, adaptira i režira Petra Pana Džejmsa Metjua Berija. Od januara 2014. Irina Bruk je umetnički direktor Nacionalng teatra / Dramskog nacionalnog centra u Nici, gde u junu iste godine obnavlja Odiseju izvodeći je u raznim baštama i muzejima u Nici, a u septembru delo Per Gint Henrika Ibzena. Tokom sezone 2015/16. režirala je Hov Show, Crnu zemlju Stefana Masinija, Lampedusa Beach Line Prose sa Romanom Boringerom, i osniva festival Reveillons-nous! („Probudimo se!“).

U novembru 2016. dnevni maraton „Moje telo, moja planeta“, posvećen predstavljanju lokalnih glumaca koji rade na održivom razvoju, organskoj i lokalnoj ishrani, alternativnim rešenjima za blagostanje i zdravlje čoveka, privukao je više od 3000  posetilaca.

1998 – 5 Nagrada „Molijer“ (uključujuću nagradu za najbolju režiju i nagradu za najbolji komad privatnog pozorišta) za delo Zver na Mesecu
1999 – Nagrada „Mitrani“ na festivalu FIPA
2000 – Nagrada „Molijer“ za najbolju mladu glumicu i nagradu „SACD“ za talenat u usponu
2002 – Ministarstvo kulture imenuje je Vitezom umetnosti i književnosti
2013 – Nagrada „Air France“ za inovaciju i promociju francuske kulture u inostranstvu
2016 – Imenovana je za oficira Reda umetnosti i književnosti

[1] Prevod: Svetislav Stefanović, Francusko-Srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, str. 68.